Kaže Pekic: „Nikad nisam mario za scenu za koju se govorilo da živi zato što je sa nje dopirao zadah zagorele masti, ili se na njoj s užasavajucom monotonijom re ali izrežirani klišei koji su coveku jasni i nepodnošljivi i u životu, a tehnika u gledalište uduvava ledenu promaju ventilatora da nam docara zimu. Ne tvrdim da me izvesne epizode izvesnih naturalistickih, veristickih, dokumentaristickih, realisticnih režija nisu uzbudile, naravno da jesu, ali se to isto može reci i za svaki odgovarajuci prizor iz života. Za tako nešto nisam se morao izlagati troškovima. Jer, najzad, najbolji nacin da covek gleda r ave drame jeste – život. Kad hocu da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.“

Ne sme se, dakle, imati manji zahtev od ovog, pri prilaženju, ma koliko opreznom, a ipak posve zanesenom, Pekicevu delu. Ono se, uostalom, sâmo otvara, ukoliko je covek dovoljno spreman na izazov igre. Jer, o igri je rec. Pekiceva igra s teatrom, baš kao i sva njegova literatura koja je uvek – igra, jest igra duha, igra stvaranja svetova koji, možda ili uistinu, ne postoje ili nisu postojali, ali su, svejedno stvarni. Uostalom, odavno je znano da je stvarnost pozornice stvarnija od stvarnosti. I uvek manje dosadna. Možda zato u teatru najviše volim teatar?

 
Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekica svojim obimom (preko 3000 stranica) vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem licnosti (nekoliko stotina) svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznacajnijih.

Epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i pocetka 1848. godine- kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i poceo da se pretvara u znacajnu trgovacko- caršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti nezavisno i dovoljan je sam sebi.

„Uz soglasije auktora“ i njegovu prijateljsku podršku preduzeo sam da ovaj deo romana, pisan iskljucivo u obliku prepiske, dramatizujem u obliku korespondentske, epistularne komedije. Namera mi je i želja da cuvam u dramskom obliku prirodu ovog štiva: ne dakle da se prepiska pretvori u scenu, nego upravo obrnuto, da se scena pretvori u prepisku. Novina ovog oblika je u isti mah i privlacan izazov, ali i avantura puna prepreka i teškoca. Ova dramatizacija sacinjena je tako da posluži kao osnov i da se ispita mogucnost prepiske kao ciste teatarske forme. U njoj licnosti opšte putem poruka, bez neposrednog kontakta, na distanci prostornoj, vremenskoj, pa i psihološkoj. U neposrednu scenu, u direktan dijalog se ulazi samo onda kada prepiska u nju uvede. Funkciju kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monologa duga pisma, a fabula komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije. Epistularno saopštenje u ovoj dramatizaciji treba da bude osnovni element dramske komunikacije. U prepisci i jak efekat biva smiren i ohla en, spontanost i iskrenost ispovesti prolazi kroz trezvenu cistku formulisanosti; taktika, hipokrizija i kurtoazija su bitni psihološki cinioci. Karakteri se formiraju ne toliko akcijom, koliko saopštavanjem u akciji, motivi se motivišu, a namere iskazuju ili prikrivaju iskazom. Jednom recju prepiska kao teatarska forma zahteva iznalaženje citavog niza posebnih nacina teatarskog izražavanja. Postoje, razume se, mnogi nacini da se ovako, korespondensko kazivanje uznemiri, ucini živim, brzim i atraktivnim. Mnoga od tih sredstava su korišcena, a valjace iznaci nova i drugacija. Namerno nisam u ovu dramatizaciju unosio intervencije i didaskalije te vrste, uveren da u ovom eksperimentalnom poslu valja ostaviti punu slobodu reditelju i ansamblu da ispitaju sve mogucnosti i iznađu najbolja rešenja.

 
Predstava
Nagrada stručnog žirija za najbolju predstavu u celini, 35. Pozorišni festival „Nušićevi dani“, Smederevo, 2018.
Nagrada publike za najbolju predstavu (sa ocenom 4,66), 26. Međunarodni pozorišni festival "Vršačka pozorišna jesen", Vršac, 2018.

Anica Dobra
Nagrada stručnog žirija za najboljeg glumca večeri, 23. Glumačke svečanosti „Milivoje Živanović“, Požarevac, 2018.
Nagrada publike Statueta „Spomen na glumca“ glumcu večeri, 23. Glumačke svečanosti „Milivoje Živanović“, Požarevac, 2018.
Nagrada za glumca večeri na 35. Pozorišnom festivalu „Nušićevi dani“, Smederevo, 2018.
Nagrada za najbolju žensku ulogu, 21. Teatar fest „Petar Kočić“, Banja Luka, 2018.
Nagrada „Ivo Serdar” za ulogu najbolje prihvaćenu od publike, 42. Dani satire Fadila Hadžića, Zagreb, 2018.
"Zoranov brk", 27. Dani Zorana Radmilovića, Zaječar, 2018.
Nagrada za najbolju glumicu, 26. Međunarodni pozorišni festival "Vršačka pozorišna jesen", Vršac, 2018.

Branislav Lečić
Nagrada za najbolju mušku ulogu, 21. Teatar fest „Petar Kočić“, Banja Luka, 2018.
„Zlatno zrno” za najbolju mušku ulogu, 5. pozorišni festival „Bucini dani”, Aleksandrovac, 2018.
Nagrada za najboljeg glumca, 26. Međunarodni pozorišni festival "Vršačka pozorišna jesen", Vršac, 2018.

Gorčin Stojanović
Nagrada za najbolju režiju, 21. Teatar fest „Petar Kočić“, Banja Luka, 2018.

Joakim Tasić
„Zlatno zrno” za najboljeg mladog glumca, 5. pozorišni festival „Bucini dani”, Aleksandrovac, 2018.
Nagrada Ardalion za najboljeg mladog glumca, 23. Jugoslovenski pozorišni festival, Užice, 2018.
Nagrada Politike „Avdo Mujčinović“, 23. Jugoslovenski pozorišni festival, Užice, 2018.
Nagrada „Zalog za budućnost", 4. Pozorišno proleće, Šabac, 2019.