Naše tamo, sada ovde

Po prvi put u Torontu, u organizaciji Systementertainment i Openstagetheatre, u subotu, 6. septembra, održan je u MacMillan Theatre, (u Ednjard Johnson Building), koncert Bilje Krstić i orkestra "Bistrik".

Tradicionalna muzika naroda koji žive na Balkanu ima posebne krakteristike. Vuče korene još iz antičke Grčke. Tokom mnogih vekova primala je uticaje Istoka i Zapada, a ipak zadržala svoju originalnost. Tekst, melodija, ritam, prožimaju se i danas. Pesme koje izvodi ova grupa originalne su po aranžmanu, načinu pevanja, stilu izvođenja. Čak su i haljine ženskog dela ekipe bile unikatne. Crno-bela kombinacija, sjedinjena elegancija i ekstravagancija. Doživljaj za sva čula: pesme se ljuljaju u kočiji, trče poljem, mirišu na dunje, tuguju za dragim…
 


Koncert Bilje Krstić i Bistrik orkestra potvrdio je da vrednost narodnih melodija dolazi do izražaja tek kada se neguje. Aranžmani svih pesama odišu prošlošću i ne ostavljaju nikoga ravnodušnim.

"Ako krenete uzvodno bilo kojom rekom, stići ćete do izvora. Tako je i sa narodnom muzikom. Izvor mali, a obale široke. Od par kapi nastale su moćne bujice. Od par tonova nastala je silna muzika, osobena i prepoznatljiva, pravljena za dušu, instinktom i srcem, koju je neko poslao sa nekog izvora…" kaže Bilja Krstić na početku koncerta.

Rođena u Nišu, diplomirala je na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, a na domaćoj pop sceni je prisutna dugi niz godina. Mnogi je pamte još iz "Suncokreta" i "Ranog mraza".

Kako već dvadeset pet godina radi kao muzički urednik Radio Beograda, Bilja Krstić više godina strpljivo prikuplja autentične audio i notne zapise izvorne muzike. Tako je vremenom, 2001.godine, nastao "Bistrik". Izvorište.

Sastavljen od deset članova, "Bistrik" je nastupio na oko 170 koncerta, što je impozantan broj, s obzirom da se ne radi o komercijalnoj muzici. Grupu u kojoj su većina diplomirani muzičari, čine: Dragomir Stanojević -klavijatura, Ruža Rudić-sitne udaraljke, Nenad Josifović-violina, Slobodan Božanić- bas gitara, Milenko Ivanović- frula, duduk, dvojnica, okarina, diple, Maja Klisinski - perkusionista i prateći vokal, Nevenka Radonić- sitne udaraljke i prateći vokal, Nenad Božić- gitara i tambura, Nataša Mihaljinac, prateći vokal.

"Muzika koju sviramo je spoj tradicije i savremenog muzičkog izraza, spoj arhaičnog i modernog", reći će jednom prilikom Bilja Krstić. Pevala je u rimskom Koloseumu, gostovala u Atini, Japanu, Irskoj, Brazilu.

Na Festivalu u Baiji dobila je kompliment, da muzika Brazila udara u noge, a njena - pravo u srce.

Posle prvog albuma, dolazi drugi, pod nazivom "Zapisi" (2003) i biva podržan filmom "Zona Zamfirova", što je predstavljalo pravi medijski pogodak.

"Tarpos" je treći po redu (2007), nastao kao kruna narodnog zvuka, od Srbije pa do Bugarske i Grčke. Od kuda ovaj naziv?

Elem, "Tarpos" je inače bilo ime za najveću žensku kapu kod nas , sve do 1803. godine. Vuk Karadžić je opisuje kao kapu okićenu cvećem i vezovima. Bogate žene su nosile ispod kape samije, a pozadi je bilo pero sa dukatima.

Kod nas se kaže Tarpus, Turci je zovu Tarbus, a Rumuni- Tarpuci.

Tako su i sve pesme našle svoj dom pod jednom-kapom.

Dočaravajući mimikom, glasom i njegovim prelivima svaku pesmu, a uz to neobično prirodna i sugestivna, Bilja Krstić je pokazala da je majstor svog zanata.

O samom načinu pevanja ona kaže: "Kad pevam te pesme, meni je grlo drugačije otvoreno. Ništa ja tu ne nameštam, pesma kao da se peva sama. Muzika kojom sam se ranije bavila nije mi to pružala. Ovde imam neki čudan dodir, čak i kad mi je grlo bolesno, mogu da pevam. Grlo se otvara samo, kao da sam sa tim rođena."

I zaista čim su počeli prvi tonovi na koncertu "Bistrika" zapitala sam se, koliko ima ljudi koji, poput Bilje Krstić i članova njenog orkestra, zatrepere pred pravim vrednostima? Gde su? - Oni bi mogli sve da spasu.
 

Gardijan o Šabanu Bajranoviću

U današnjem (15. avgust 2008) izdanju londonski "Gardijan" objavljuje nekrolog posvećen srpskom muzičaru i "kralju romske muzike" - Šabanu Bajramoviću.

Jedan od najuticajnijih umetnika na Balkanu od Drugog svetskog rata, piše list, čitavog života je "dopunjavao" urbane legende o samom sebi - ne samo sjajnim pevanjem, već i kockanjem, tučama i odbijanjem da se povinuje bilo kakvim zabranama ili pravilima.

Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka postao je Džems Braun romske muzike, piše Gardijan - glas Roma čitavog regiona.

S jedne strane bio je u stanju da u pesmama kritkuje policiju koja "tuče njegov narod", a da s druge gostuje na prijemima i peva pred Josipom Brozom ili Indirom Gandi.

Njegova popularnost preživela je balkanske ratove i nadživela bivšu Jugoslaviju.

Godine 2006. je nastupao i u jednom popularnom londonskom klubu, a odnedavno se u Velikoj Britaniji može kupiti i DVD sa dokumentarnim filmom o njegovom životu, navodi "Gardijan".

Preminuo kralj romske pesme

Šaban Bajramović, kralj romske muzike, preminuo je juče u 72 godini u Nišu nakon duge i teške bolesti. Srce nije izdržalo. U legendu je otišao Net King Kol iz Niša, čovek čije su kompozicije svirali i pevali mnogi muzičari sa svih kontinenata, svrstan među deset najboljih bluz pevača u svetu... Šaban je pevao za Tita, Nehrua, Indiru Gandi, bio je zvezda koja je proslavila romsku muziku, ali je poslednje dane života proveo sam, samo sa suprugom Milicom. Pomalo ostavljen i usamljen, nije dočekao nacionalnu penziju koja mu je prošlog petka, ipak, odobrena...

Šaban je rođen 16. aprila 1936. u Nišu. Školu gotovo da i nije pohađao, a muzičko obrazovanje stekao je, kao i većina pripadnika njegovog naroda, na ulici. U devetnaestoj godini je zbog ljubavi pobegao iz vojske, pa je kao dezerter, osuđen na tri godine zatvora na Golom otoku.
- Kada sam se žalio zbog dužine kazne i odlaska na Goli otok, oni mi dodali još dve i po godine. Zato sam ih opsovao i rekao: „Ne možete vi mene da osudite koliko ja mogu da izdržim!“ Nisam ni zakletvu položio kad sam pobegao iz vojske. Informbirovci su na Golom otoku bili bezobrazni prema nama koji nismo bili politički. Terali su nas da nosimo kamenje, tukli nas i maltretirali. Tamo se nisam odvajao od knjige i dobijao sam samicu po 40-50 dana samo zato što sam čitao za vreme rada. Igrao sam i fudbal tamo, branio sam i bio sam u to vreme možda bolji i od čuvenih golmana Beare i Šoškića - prisećao se Šaban.
U mladosti se snalazio za život kako je znao i umeo, dok ga muzika nije pronašla...



- Dok sam bio na Golom otoku, nisam ni sanjao da imam sluha. Tamo sam naučio tonove, a za šest meseci razvio sluh i naučio da sviram kontrabas. Jednom smo mi robijaši davali neki koncert i ja sam pevao umesto kolege. Tada je počela moja pevačka karijera - pričao je Šaban, koji je na Golom otoku, potom, osnovao zatvorski orkestar koji je svirao džez, Armstronga, Sinatru, španske i meksičke melodije. Kasnije je govorio da je Goli otok bio njegov životni univerzitet.
Prvu ploču je snimio 1964. godine, a danas iza njega stoji oko dvadeset albuma i pedesetak singlova. Napisao je i komponovao oko sedam stotina pesama. Preko dvadeset godina je bio na čelu grupe „Crna mamba“ sa kojom je obišao pola sveta. Na poziv Nehrua i Indire Gandi, bio je u Indiji, a spektakularne koncerte održao je širom sveta. I svuda su ga zvali ponovo...
- Opredelio sam se za muziku, jer je ona jedna božja stvar. Nikada nisam gledao kako to drugi rade, već sam muziku posmatrao iz svog ugla. Zaslužio sam da me zovu kraljem romske muzike i Net King Kolom iz Niša. Ne može niko da me zameni, kod svakog pevača mogu da pronađem pola moje pesme. Crnci su veliki fenomeni za muziku, kao mi Cigani. Pevao sam crncima njihove melodije na ciganskom. Folirao sam ih, a oni se divili - govorio je Šaban.
Bajramović je na estradi od 1964. U međuvremenu, snimao je i filmove: Sa Goranom Paskaljevićem „Anđeo čuvar“ (1987), sa Milanom Jelićem „Nedeljni ručak“ (1982), sa Stoletom Popovim „Ciganska magija“ (1997).
- Mislim da me estrada nije ništa promenila, ali snove nisam ostvario. Niko se, recimo, u mom rodnom Nišu nije setio, nakon što sam se 40 godina bavio muzikom, da kaže: „Šabane, evo, zaslužio si penziju.“ Kako da budem zadovoljan - pričao je, već teško bolestan, pevač.
Polako ga je izdavalo srce. Pre pet godina doživeo je moždani udar, kasnije mu je ugrađen i bajpas. Prošle nedelje posetio ga je ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić i uručio mu jednokratnu novčanu pomoć i najavio pomoć u lečenju.
- Živim žalosno posle 40 godina mog pevanja, nijedan da otvori moju kapiju niti telefonom da pita kako živim i da li mogu da živim. Mučim se... - rekao je Bajramović nekoliko dana pre nego što će juče zauvek zatvoriti oči. Bio je inspiracija nebrojenim umetnicima širom sveta. Poslednje dana uz njega je provela supruga Milica. Ostavio je četiri ćerke i 12 unučića, koji su rasuti po svetu, što mu je, kako je govorio, tužna inspiracija...

53. STERIJINO POZORJE
Novi Sad, 26. maj–5. jun 2008.

STERIJINE NAGRADE
Izveštaj Žirija

Žiri 53. Sterijinog pozorja – Branka PETRIĆ, glumica, Beograd (predsednik), Novica ANTIĆ, prevodilac, Beograd, Primož BEBLER, reditelj, Nova Gorica (Slovenija), Boško MILIN, teatrolog, Beograd, Goran PETROVIĆ, književnik, Kraljevo – video je od 26. maja do 4. juna 2008. devet predstava u Selekciji nacionalne drame i pozorišta i pet predstava u Programu Krugovi

Na završnoj sednici, održanoj 4. juna 2007, Žiri je doneo

ODLUKU

Sterijina nagrada za najbolju predstavu – ĆEIF Mirze Fehimovića, adaptacija i režija Egon Savin, Beogradsko dramsko pozorište. Odluka je doneta većinom glasova.

Sterijina nagrada za tekst savremene drame – BILJANA SRBLJANOVIĆ za tekst BARBELO, O PSIMA I DECI, režija Dejan Mijač, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd. Odluka je doneta većinom glasova.

Sterijina nagrada za režiju – EGON SAVIN za predstave ĆEIF Mirze Fehimovića, adaptacija Egon Savin, Beogradsko dramsko pozorište i TAKO JE MORALO BITI Branislava Nušića, adaptacija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd. Odluka je doneta većinom glasova.

Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje:

ANITA MANČIĆ za ulogu Jele u predstavi TAKO JE MORALO BITI Branislava Nušića, adaptacija i režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd. Odluka je doneta jednoglasno.

DUŠANKA STOJANOVIĆ za ulogu Esme Halilović u predstavi ĆEIF Mirze Fehimovića, adaptacija i režija Egon Savin, Beogradsko dramsko pozorište. Odluka je doneta jednoglasno.

ARON BALAŽ / Bálazs Áron za ulogu Dr Frenka-N-Furtera u predstavi ROKI HOROR ŠOU Ričarda O'Brajana, režija Viktor Nađ / Nagy Viktor, Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház. Odluka je doneta jednoglasno.

BORIS ISAKOVIĆ za ulogu Dropca u predstavi PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ Ljubomira Simovića, režija Tomi Janežič, Pozorište Atelje 212, Beograd. Odluka je doneta jednoglasno.

Sterijina nagrada za scenografsko ostvarenje – EVA SENDRENJI / Szendrényi Éva za predstavu ROKI HOROR ŠOU Ričarda O'Brajana, režija Viktor Nađ / Nagy Viktor, Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház. Odluka je doneta jednoglasno.

Sterijina nagrada za kostimografsko ostvarenje – ANGELINA ATLAGIĆ za predstave TAKO JE MORALO BITI Branislava Nušića, adaptacija i režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd i BARBELO, O PSIMA I DECI, režija Dejan Mijač, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd. Odluka je doneta jednoglasno.

Sterijina nagrada za originalnu scensku muziku – ZORAN ERIĆ za predstavu CAR EDIP Sofokla, adaptacija i režija Vida Ognjenović, Narodno pozorište, Beograd. Odluka je doneta jednoglasno.

Sterijina nagrada za koreografiju – ILDIKO LAVRO-ĐENEŠ / Lavro-Gyenes Ildikó za predstavu ROKI HOROR ŠOU Ričarda O'Brajana, režija Viktor Nađ / Nagy Viktor, Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház. Odluka je doneta jednoglasno.

Specijalna Sterijina nagrada – projekat u celini, INSTANT SEKSUALNO VASPITANJE Đorđa Milosavljevića, režija Jug Radivojević, Pozorište "Boško Buha", Beograd. Odluka je doneta većinom glasova.

Nagrada iz Fonda "Dara Darinka Čalenić" za najbolju mladu glumicu i mladog glumca u Selekciji nacionalne drame i pozorišta

MARTA BEREŠ / Béres Márta za ulogu Moni u predstavi URBI ET ORBI Janoša Pilinskog / Pilinszky János, režija Andraš Urban / Urbán András, Pozorište "Deže Kostolanji" / Kosztolányi Dezső Színház, Subotica. Odluka je doneta jednoglasno.

NIKOLA RAKOČEVIĆ za ulogu Zorana/Marka u predstavi BARBELO, O PSIMA I DECI Biljane Srbljanović, režija Dejan Mijač, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd. Odluka je doneta jednoglasno.

Počasni krug, nagrada za najbolju predstavu u Programu Krugovi – EDIP U KORINTU Ive Svetine, režija Ivica Buljan, Slovensko narodno gledališče, Drama, Ljubljana (Slovenija). Odluka je doneta većinom glasova.
 

NAGRADE KOJE JE JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE DOBILO NA
53. STERIJINOM POZORJU

BILJANA SRBLJANOVIĆ – Sterijina nagrada za tekst savremene drame –  BARBELO, O PSIMA I DECI, režija Dejan Mijač, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd.

EGON SAVIN – Sterijina nagrada za režiju za predstave ĆEIF Mirze Fehimovića, adaptacija Egon Savin, Beogradsko dramsko pozorište i TAKO JE MORALO BITI Branislava Nušića, adaptacija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište.

ANITA MANČIĆ - Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje za ulogu Jele u predstavi TAKO JE MORALO BITI Branislava Nušića, adaptacija i režija Egon Savin.

ANGELINA ATLAGIĆ – Sterijina nagrada za kostimografsko ostvarenje za  predstave TAKO JE MORALO BITI Branislava Nušića, adaptacija i režija Egon Savin i BARBELO, O PSIMA I DECI, režija Dejan Mijač.

NIKOLA RAKOČEVIĆ je dobio Nagradu iz Fonda „Dara Darinka Čalenić“ za najboljeg mladog glumca u Selekciji nacionalne drame i pozorišta za ulogu Zorana/Marka u predstavi BARBELO, O PSIMA I DECI Biljane Srbljanović u režiji Dejana Mijača.

Novosadski otvoreni univerzitet, za najbolje glumačko ostvarenje po glasovima publike – ANITA MANČIĆ za ulogu Jele u predstavi TAKO JE MORALO BITI Branislava Nušića, adaptacija i režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd.

Žiri 53. Sterijinog pozorja: Branka PETRIĆ, glumica, Beograd (predsednik), Novica ANTIĆ, prevodilac, Beograd, Primož BEBLER, reditelj, Nova Gorica (Slovenija), Boško MILIN, teatrolog, Beograd, Goran PETROVIĆ, književnik, Kraljevo.

53. Sterijino pozorje održavalo se ove godine od 26. maja do 5. juna u Novom Sadu. U Selekciji nacionalne drame i pozorišta bilo je devet predstava, a pet u Programu Krugovi.

Predstave JDP-a na fotografijama

Izložba fotografija predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta pod nazivom "Vizuelni identitet JDP 1948-2008" autorke Aleksandre Milošević, otvorena je 22. aprila u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, povodom 60 godina postojanja ovog pozorišta.

Otvarajući izložbu, teatrolog Jovan Ćirilov, koji je 14 godina bio upravnik JDP, podsetio je na nastanak pozorišta i na značajne ličnosti koje su obeležile istoriju ove institucije, između ostalih scenograf Milenko Šerban i kostimograf Mira Glišić. On je naglasio da, ipak, "pozorište pripada glumcima, jer se pozorišna umetnost i zasniva na kontaktu glumaca i publike".

Direktorka muzeja Ksenija Radulović je istakla da cilj ove izložbe "nije bio istorijat JDP, niti monografski pristup, nego upravo da u prvi plan dovedemo različite vizuelne ili dizajnerske aspekte ove kuće".

"Od početka do danas JDP je uspostavljalo standarde i uvek bilo korak napred u odnosu na ostale, pa je naša želja bila da upravo istaknemo aspekt po kome je ovo pozorište specifično, a to je njegov vizuelni identitet", dodala je ona.

Postavka obuhvata fotografije na velikim printovima nekoliko desetina predstava, izabranih kao najznačajnije vizuelne i repertoarske predstave koje su u određenom periodu menjale ili obeležavale identitet JDP i predstavljale njegov novi poduhvat, objasnila je Miloševićeva.

Može se videti i nekoliko skica, a u vetrinama su izloženi programi predstava od prvih do najmodernijih.

Izložba počinje predstavom "Kralj Betajnove" Ivana Cankara u režiji Bojana Stupice, kojom je otvoreno pozorište 1948. godine, a završava se predstavom "Pseći valcer" Leonida Andrejeva u režiji Dejana Mijača, koja je premijerno izvedena 2004.

Izložbu prati monografija, koja obuhvata veći broj predstava (45) nego što je izloženo u muzeju, sa eksplikacijama i fotografijama.

Otvaranju izložbe prisustvovali su, pored direktora JDP Branka Cvejića i glumaca ove kuće i njeni najstariji članovi Marija Crnobori, Kapitalina Erić, Mlađa i Branka Veselinović.

Izložba će biti otvorena do 15. septembra.

100. izvođenje predstave Hadersfild

U sredu 23. aprila u u 20.30 časova na sceni Teatara „Bojan Stupica“ predstava "Hadersfild" Uglješe Šajtinca u režiji Aleks Čizholm biće izvedena 100. put.

Predstava "Hadersfild" osvojila je niz nagrada na najznačajnijim pozorišnim festivalima u zemlji. Pisac Uglješa Šajtinac dobio je Sterijinu nagradu za savremenu dramu (2005.), a glumci Nebojša Glogovac i Goran Šušljik dobili su Sterijine nagrade za uloge Ivana i Raše.

Nebojša Glogovac dobio je, takođe, i nagradu Novosadskog otvorenog univerziteta za najbolje glumačko ostvarenje po glasovima publike Sterijinog pozorja. Na desetom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu (2005) predstava Hadersfild Uglješe Šajtinca u režiji Aleks Čizholm proglašena je za najbolju predstavu u celini. Nebojša Glogovac dobio je nagradu za najbolju mušku ulogu, a Josif Tatić za epizodu. Nagradu je dobila i scenograf Hadersfilda Marija Kalabić.

Na XV Danima Zorana Radmilovića u Zaječaru glavna nagrada za glumačko ostvarenje pripala je Nebojši Glogovcu za ulogu Ivana u predstavi Hadersfild Uglješe Šajtinca u režiji Aleks Čizholm. Po oceni stručnog žirija festivala, Ivan Nebojše Glogovca je pravo pozorište, to je umetnost koja ima smisao.


 Nagrade za glumce i publiku

Jugoslovensko dramsko pozorište obeležilo je juče 60. rođendan svečanom dodelom godišnjih nagrada zaslužnim umetnicima i zaposlenima u tom teatru.

Specijalna nagrada za vrhunski umetnički doprinos uručena je glumici Mirjani Karanović, a glumac Nebojša Glogovac dobio je nagradu „Dr Branimir Đorđević“ za lepotu govora. Upravnik JDP-a Branko Cvejić uručio je godišnje nagrade i glumcima Aniti Mančić, Jeleni Đokić, Đurđiji Cvetić i Vojinu Ćetkoviću, kao i drugim zaposlenima u ovom pozorištu. Predstavljena i fotomonografija o JDP-u, a najavljena je i izložba „Vizuelni identitet JDP-a 1948-2008“ u Muzeju pozorišne umetnosti. Prikazan je i odlomak iz dokumentarnog filma „JDP samim sobom“ Dragana Babića, koji će biti prikazan u maju na RTS-u.

Pošto je prva predstava u ovom pozorištu izvedena 3. aprila 1948. uprava je odlučila da svi rođeni ovog datuma imaju besplatan ulaz do kraja godine, a tokom aprila cene karata biće 50 odsto niže. Svečanost će biti uveličana gostovanjima pozorišnih kuća iz Mađarske, Italije i Rumunije. .

Više od pozorišta

Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je državnim ukazom, odnosno dekretom, koji je 1947. potpisao Josip Broz Tito i drugi najvažniji funkcioneri ondašnje Jugoslavije, s idejom da reprezentuje tada novu državu kroz vrhunska dramska dela.

Iako se to doba pamti kao vreme u kome je kultura bila u službi ideologije, upravo ovo državno teatarsko čedo će tokom svojih budućih decenija ne retko biti i poprište borbe kulture i politike i dokaz snage, nadmoći čak, koju umetnost može imati i ima.
Prva premijera „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara, u režiji Bojana Stupice, izvedena je 3. aprila 1948. godine. Jedna za drugom izvedene su potom predstave „Ujka Vanja“, A. P. Čehova, šestog, i „Ribarske svađe“ K. Goldonija 10. aprila.
Već na samom početku Bojan Stupica, koga će kasnije nazvati magom režije, gradio ga je sa strašću i ubeđenjem onog ko pravi prvorazredno estetičko i angažovano pozorište. Prvi ansambl JDP bio je Jugoslavija u malom. I tada i kasnije pod njegovim okriljem rade umetnici iz različitih sredina ondašnje zemlje ukrštajući i svoje kulturne različitosti u stvaranju novog kvaliteta. Antologijske uloge ostvarivali su na toj sceni Marija Crnobori, Mira Stupica, Viktor Starčić, Karlo Bulić, Milivoje Živanović, Branko Pleša, koji će docnije ostaviti ozbiljan rediteljski trag i drugi. Između ostalih pamte se predstave Mate Miloševića „Rodoljupci“ J. S. Popovića (1949), „Igor Buličov“ M. Gorkog (1951), „Na dnu“ M. Gorkog (1953), „Romeo i Julija“ V. Šekspira (1953), „Ožalošćena porodica“ B. Nušića (1955)... Tomislav Tanhofer je u JDP došao kao glumac, ali je posebno ostao upamćen po režijama Sofoklove „Antigone“ (sa Marijom Crnobori, koja je tada ponela epitet poslednje velike tragetkinje), Rasinove „Fedre“, Eshilovog „Okovanog prometeja“... Branko Gavela je kao gostujući reditelj režirao „Dubrovačku trilogiju“ 1958. godine.
Iz jedne u drugu nizale su se predstave koje su, sudeći po pisanim tragovima i svedočenjima, ne retko bivale osvajanje novih dometa u umetnosti, ali i u pogledu društvenog angažmana.
Krajem šezdesetih godina prošlog veka u JDP stigle su i čuvene Bojanove bebe, tada mladi glumci: Voja Brajović, Ceca Bojković, Josif Tatić, Branko Cvejić, Ivan Bekjarev... U to vreme, tačnije 1969, dogodile su se i čuvene „tikvice“, kako je to nazvao J. B. Tito kad je došlo do prozivke zbog „političke nepodobnosti“. („Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihajlovića, u režiji Bore Draškovića, zabranjena je ličnim Titovim ukazom, koja je potom postala gotovo mit srpskog teatra) Slede, potom, u svakom pogledu markantne predstave u režiji Branka Pleše, Steve Žigona, Dejana Mijača...
Na mesto umetničkog direktora došao je Jovan Ćirilov, jedna od ključnih ličnosti za dalji razvoj ovog pozorišta 1985.
Početak osamdesetih obeležio je, između ostalih, Slobodan Unkovski sa „Hrvatskim faustom“, Slobodana Šnajdera (1982), „Balkanski špijun“ Dušana Kovačevića, u režiji Dušana Jovanovića, „Dozivanje ptica“ u režiji Harisa Pašovića, „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljube Simovića u Mijačevoj režiji... Gledano iz današnje perspektive, pozorište je potkazalo život; teme i dileme iz ovih predstava zakoračile su u realnost poslednje decenije XX stoleća.
Dok se Jugoslavija devedesetih godina prošlog veka raspadala, pozorište sa njenim imenom je nastavilo da ostvaruje nove domete, u umetničkom i ne samo umetničkom smislu, kroz „Pozorišne iluzije“, „Bure Baruta“, „Beogradsku trilogiju“, „U potpalublju“...
I nastavljajući da bude više od pozorišta, Jugoslovensko dramsko zakoračilo je u novi milenijum sa novom zgradom, „Skakavcima“, „Mletačkim trgovcem“ i drugim predstavama.

Od „Manježa“ do nove pozorišne zgrade

Jugoslovensko dramsko pozorište je svoj teatarski život počelo na sceni „Manjež“ koja je zapravo do tada pripadala Narodnom pozorištu u Beogradu, odnosno bila njegova druga scena.

Osnivači JDP, odnosno vlasti ondašnje Jugoslavije su smatrale da ovo pozorište treba da bude pod okriljem novih arhitektonskih rešenja, tačnije nove pozorišne zgrade.
Arhitekta Momčilo Belobrk temeljno je renovirao zgradu; modernizovao salu, izmenio fasadu, promenio enterijer...
Od 1948. do 1997. izvršeno je na toj zgradi nekoliko adaptacija. Dodata je scena „Bojan Stupica“, a u jednom periodu radila je i treća scena, takozvani pozorišni salon.
Dobar deo te zgrade, između ostalog i velika scena, stradao je u požaru koji se dogodio 17. oktobra 1997. godine.
Nova zgrada, odnosno sadašnje zdanje arhitektonsko je rešenje Zorana Radojčića, a svečano je otvorena 23. maja 2003. godine.

Film o Jugoslovenskom dramskom

JDP - Samim sobom

Dugogodišnji televizijski stvaralac Dragan Babić intervjuisao je preko 40 ličnosti - uglednih glumaca, reditelja, dramskih pisaca, kritičara, koji su stvarali, stvaraju ili godinama prate rad JDP.

Među njima su oni koji pamte i početke JDP, poput Mire Stupice, Jovana Ćirilova, Dejana Mijača, Miodraga Radovanovića Mrguda, Vladimira Stamenkovića, Muharema Pervića.
Među sagovornicima su i Mihailo Janketić, Branka Petrić, akademik Dragoslav Mihajlović, Ljubomir Simović, Dušan Kovačević, te Olga Savić, Đurđija Cvetić, Vida Ognjenović, Predrag Bajčetić, Svetlana Bojković...
Svoju reč dali si i mlađi umetnici: Biljana Srbljanović, Milena Marković, Uglješa Šajtinac, glumci i glumice: Anita Mančić, Jagoš Marković, Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Goran Šušljik...
Film će u tri epizode govoriti o različitim istorijskim i stilskim epohama koje je JDP propratilo i kako je odolevalo ili se prilagođavalo, ili menjalo - naše društvo (poput zabrane „Tikava“, vatrenog govora Steve Žigona pred studentima u Kapetan-Mišinom zdanju 1968. ili nedavno, kako je učestvovalo u antiratnim pobunama).
Na svečanosti u JDP, na Dan pozorišta 3. aprila, u 12 sati biće prikazan deo iz prve epizode - o počecima JDP u polučasovnom filmu.
Film će biti u celosti emitovan na RTS, a izvršni producent je PG „Mreža“.

Program proslave

Treći april u 12 časova
- Dodela godišnjih nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta
- Promocija fotomonografije „JDP - 60 godina: Lica/Slike/Sećanja“
- Projekcija prologa trodelnog dokumentarnog filma Dragana Babića „JDP - samim sobom“
U 20 časova premijera predstave „Tartif“ Ž.B.P. Molijera u režiji Egona Savina
5. april - gostovanje Teatra „Katona Jožef“ iz Budimpešte sa predstavom „Ivanov“ A.P. Čehova u režiji Tamaša Ašera
18. april - Kompanija
19. april - Kompanija.
22. aprila - Otvaranje izložbe „Vizuelni identitet JDP“.
Zasnovana je na vizuelnoj istoriji pozorišta kroz scenografske i kostimografske skice za predstave, fotografije dekora i kostima, inserte iz predstava i prezentacije plakata, programa, afiša - kroz, dakle, ukupan vizuelni izraz pozorišta koje je uvek držalo do savremenog dizajnerskog izraza. Svedočanstvo o ukusu vremena i visokim standardima kuće, ova izložba, u isti mah, govori i o pozorišnoj veštini, umeću i umetnosti, govori o umetnicima, ali i zanatlijama - o svemu onom što je u pozorištu vidljivo kada se podigne zavesa i upale svetla pozornice.

Fotomonografija „JDP - 60 godina: Lica/Slike/Sećanja“

Podrazumevajući da je pozorište vizuelna umetnost, da slika govori više od reči, odlučili smo da šezdesetogodišnjicu obeležimo fotomonografijom, a ne klasičnom monografskom knjigom.

Opskrbljena podacima o svih tri stotine i sedamdeset četiri predstave, naša jubilejska knjiga sadrži blizu hiljadu i četiristo fotografija.
Podeljena na dekade, knjiga priča o životu jednog teatra gotovo isključivo kroz slike sa i oko scene, svedočeći o menama vremena teatra. Kroz lica i glumačke izraze, kroz trenutke pred izlazak na scenu ili slike sa brojnih putovanja, u knjizi je sadržano šezdeset godina intenzivnog života.
Knjigu je likovno opremio studio našeg proslavljenog dizajnera Slavimira Stojanovića, a uredili su je Jelena Kovačević i Gorčin Stojanović.